Izdvojeno Deficit građevinskih radnika u Srbiji – Kako to podnose proizvođači stolarije?

Deficit građevinskih radnika u Srbiji – Kako to podnose proizvođači stolarije?

Nedostatak građevinskih radnika u Srbiji
Nedostatak građevinskih radnika u Srbiji

Kada  govorimo o trendu promena, u bilo kojem smislu, postoji sada već vidljiva tendecija nove generacije u kojoj se ne ostavlja prostora čekanju da tu gde jesu bude bolje, već odlaze tamo gde je već bolje, rukovodeći se sasvim logičnim postulatom da je život jedan i da ga ne treba trošiti na pauze i čekanja.  I neki bi rekli da su pametniji od nas koji nismo tako razmišljali. Što se građevinskog sektora tiče, gore pomenuti postulat je, dakako, primenjiv, čak, čini se, i primenjiviji nego u drugim delatnostima.

Zašto je to tako? Pretpostavlja se da u poslu na građevini i uopšte na poslovima iz građevinske sfere nepoznavanje ili slabije poznavanje jezika na područje na koje, sada već slobodno možemo reći, migriraju i građani naše zemlje, jeste jedan od razloga iz kojeg je ovim ljudima lakše da odu, nego nekome ko ne bi svoj posao mogao jednako dobro da radi na nekoj drugoj teritoriji bez odličnog poznavanja jezika. Bilo šta da je razlog, činjenica je da u Srbiji postoje kategorije zanimanja koja su deficitarna i iz godine u godinu postaju to sve više. Među njima, na vrhu liste, nalaze se i građevinski radnici.

* Definitivno možemo reći da Srbiji hronično nedostaju građevinski radnici. I dok moleri, fasaderi, gipsari i keramičari iz naše zemlje odlaze u Švedsku i Norvešku za platu od 2.500 evra mesečno, u Srbiju dolaze da rade građevinci iz Albanije i Makedonije za dnevnicu od 25 evra.*

Neko bi rekao, dobro je nismo najgori, ali taj neko nije morao da se seli, da menja život svoje porodice iz korena, uči novi jezik u starosnom dobu u kojem to i ne ide tako lako i preživljava sve one promene koje nisu nimalo lake. Dakle, ovo jeste problem. U mikro smislu osipa se porodica kroz fazu prilagođavanja, dok u makro smislu siromašne ekonomije gube stručne ili već obučene ljude.

Ono što je takođe evidentno, i zbog čeka je problem odlaska građevinskih radnika iz naše zemlje vidljiviji nego desetak godina unazad, je činjenica da možemo sa sigurnošću da kažemo: “Da, u Srbiji se gradi!” Štaviše, prema najnovijim podacima Eurostata, građevinarstvo u Srbiji doživljava ekspanziju najveću u poslednjih deset godina. U prva tri meseca ove godine građevinska delatnost zabeležila je rast od 26,4 odsto u odnosu na isti period prošle godine. Na drugoj strani, uprkos građevinskom bumu, majstori i kvalifikovani građevinski radnici mahom beže iz naše zemlje, a njihova mesta popunjava jeftina radna snaga iz regiona, kao gore pomenuti radnici iz Makedonije ili Albanije.

Šta nam donosi novi zakon o useljavanju stručne radne snage u Nemačkoj?

Po svemu sudeći, pomenuti problemi biće i veći od 1. marta 2020. godine. Zašto? Novi Zakon o useljavanju stručne radne snage u Nemačkoj, koji će se primenjivati od 1. marta sledeće godine, olakšaće građanima koji dolaze iz zemalja koje nisu članice Evropske unije da se zaposle u istoj. To znači da će i stanovnici Srbije moći da dođu do posla u Nemačkoj pod istim uslovima kao i njeni građani i to za ona zanimanja koja su označena deficitarnim i da će, na taj način, više nego što je to do sada bio slučaj, biti tretirani kao i državljani te zemlje.

Kako su za “Blic Biznis” početkom oktobra meseca rekli u ambasadi Republike Nemačke u Srbiji, građani Srbije već sada imaju prednost privilegovanog pristupa nemačkom tržištu rada kao državljani zemlje kandidata za članstvo u EU. Međutim, novi Zakon uvodi nekoliko novina koje će olakšati zaposlenje naših ljudi u toj zemlji, a jedna od njih je da će zahtevi za izdavanje vize stručne radne snage ubuduće biti obrađivani po ubrzanom postupku.

Takođe, kako navode, jedna od novina koju donose jeste ukidanje ispita prednosti, što podrazumeva da se pre svakog zapošljavanja stručnjaka iz treće zemlje zaposli domaći ili evropski kadar. Time će već za pola godine građanima zapadnog Balkana biti olakšano zapošljavanje u Nemačkoj.

Radnik na građevini
Radnik na građevini

Međutim, samo priznavanje vaših profesionalnih kvalifikacija nije dovoljno ako želite da radite u Nemačkoj. Da biste dobili dozvolu boravka sa dozvolom za rad, moraćete da ispunite niz dodatnih kriterijuma. Odluka o dodeli prebivališta ili radne dozvole su u nadležnosti Ministarstva spoljnih poslova SR Nemačke, odnosno nadležnih organa u zemlji.

Takođe, svi stranci koji podnesu zahtev za vizu da bi tražili ili se uključili u posao ili obuku u Nemačkoj, moraće da dokažu da mogu izdržavati sebe i članove porodice, ako je primenljivo, bez pristupa javnim sredstvima.

U junu mesecu 2019. izdato je 1 875 građevinskih dozvola, što je za 0,1% više nego u junu prethodne godine. Indeks predviđene vrednosti radova u junu 2019. veći je za 148,9% u odnosu na jun 2018. Na povećanje predviđene vrednosti radova najviše je uticala dozvola izdata za izgradnju deonice jedan Magistralnog gasovoda, granica Bugarske – granica Mađarske.

* Činjenica je da radnika nema dovoljno, a zašto je to tako skoro je za medije objasnio Goran Rodić iz Građevinske komore. On je rekao da Srbiju napušta i polukvalifikovana radna snaga i kvalitetni majstori i zanatlije. – Događa se ono na šta smo upozoravali pre 15 i više godina. Nismo školovali kadar, starosna struktura zaposlenih u građevinarstvu je 55 godina i imate situaciju da dosta naših radnika odlazi u inostranstvo zbog bolje zarade. *

U evropskim zemljama od građevinskih radnika najviše se trenutno traže montažeri skela, fasaderi, majstori za pod, ali i instalateri mašinskih instalacija i elektroinstalacija, kao i instalacija na energetskim blokovima u termoelektranama – rekao je potpredsednik Građevinske komore.

Kako je objasnio Saša Torlaković, predsednik Sindikata radnika građevinarstva i IGM Srbije, “broj dostupnih građevinskih radnika različitih vrsta je veoma varljiv”. – U slučaju nekog većeg renoviranja, građani za građevinske ili zanatlijske poslove čekaju od tri do pet nedelja. Razlog za to jeste nedostatak radnika koji uglavnom odlaze da rade u inostranstvo. Istraživanja i statistika ne daju realnu sliku. Činjenica je da većina građevinaca radi na crno ili po ugovoru. Ni poslodavcu ni radnicima se ne isplate dugoročniji ugovori zato što nemaju predstavu koliko radovi mogu da traju – izjavio Torlaković.

Iako većina zanatskih firmi dobro posluje i ne manjka posla, problem im često predstavlja koordinacija radnika koji istovremeno učestvuju na velikim poslovima, kao što je izgradnja višespratnica i poslovnih objekata, ali i manjih poslova poput popravki po kućama i stanovima. Podaci govore da je krajem 2018. u najvećim gradovima, zbog masovnog odlaska na rad u inostranstvo, u proseku „falilo” oko 30.000 građevinskih radnika.

Šta kažu preduzetnici o manjku radnika?

S obzirom da smo redakcija časopisa koja se bavi istraživanjem o širokoj sferi građevinarstva i ima u tom smislu dugogodišnje iskustvo, naši klijenti i saradnici pričali su nam o problemima koje imaju zbog manjka radnika. Problemi, kada bismo ih sveli na zajedničke, imaju više aspekata. Prvi je svakako onaj generalni, opšti nedostatak majstora, odnosno već obučenih ljudi sa iskustvom, kao i model po kojem bi i to malo stručnjaka i ljudi sa iskustvom odlučili da ostanu da žive i rade u Srbiji i posle ponude iz neke Zapadne zemlje koja ima potrebu za radnom snagom u polju građevine. Drugi, pokazalo se lakše rešiv problem, je nedostatak obrazovanja,  pa samim tim i praktičnog znanja iz određenih oblasti za koje ne postoji smer u stručnim školama, ali ni na univerzitetima u našoj zemlji.

Manjak građevinskih radnika
Manjak građevinskih radnika

Tako, na primer, proizvođači stolarije ili podopolagači, ne mogu da nađu, pa čak ni da puno plate, obučenog čoveka koji bi došao i odmah počeo da koristi svoje znanje stečeno u nekom od obrazovnih sistema naše zemlje u određenoj kompaniji. Ovo se rešava tako što već postojeći timovi obučavaju svoje buduće radnike i nastupaju kao neko ko im pruža sve neophodne informacije koje će koristiti na poslu. Ovo i nije tako čudno s obzirom da u bogatim ekonomijama, odnosno zemljama Zapadne Evrope, obrazovni sistem i funkcioniše tako što se budući radnici obučavaju već za vreme školovanja, kroz praksu koja će im već u startu dati šansu da ostanu u firmi u kojoj su se obučavali.

Aleksandar Petrović iz firme APC Ruma se bavi izradom stolarije, a klijenti od njega mogu očekivati kompletnu uslugu, po sistemu “ključ u ruke”, što je, kako nam je rekao, nešto što mu omogućava kompletnu naplatu, a njegovim klijentima uslugu koja brine ne samo o tome da sve bude odlično urađeno na početku, već i održavanje stolarije i u godinama koje dolaze.

I on, kao i njegove kolege iz sektora prozora i vrata, oseća deficit radnika u ovoj sferi, ali sa punim razumevanjem priča o odlukama radnika da ili odu u zemlje gde će njihov rad biti bolje plaćen ili otvore svoje firme kada znanjem dovoljno stasaju za tako nešto. Ipak, kako smo analizirali te fine, najčešće važne razlike, u afirmisanim firmama i onim novootvorenim, trebalo bi da krenemo od sebe. Pravo pitanje je: “Da li biste vi radije, za svoj dom, prozor ili vrata koja se menjaju jednom u generaciji, kupili nešto sumnjivog ili lošijeg kvaliteta ili biste, pak, želeli da vam neko garantuje za proizvod koji ste kupili, da vam ne duva kada sedite pored prozora ili da ne čujete komšiju koji se raspravlja sa ženom ili zvuk saobraćajne gužve u špicu kada biste da odmorite? I, ono što je važno, da vaš zarađeni novac ne ode na velike račune nego na velika putovanja?” Sigurna sam da se odgovor podrazumeva. Provereno je pola zdravlja. Ipak, ostavljamo prostora da svako ima pravo na početak i da ne znači da ako je danas neko nov i neafirmisan, sutra neće ostvariti velike rezultate i biti konkurentan po kvalitetu onima za koje već danas to možemo reći.

O svom poslovanju i o tome kako se on, kao preduzetnik, nosi sa deficitom radnika pričao nam je i Milan Majkić, vlasnik kompanije Betaplast PVC i ALU stolarija koji je u svom izlaganju izneo pesimistički stav što se tiče ovog pitanja:

“Deficit radnika iz građevinskog sektora postaje sve izraženiji iz godine u godinu, i što je najgore ne možemo biti optimistični da će se taj trend zaustaviti. Takođe podatak koji ne ohrabruje je da mlađe generacije nisu baš zainteresovane za rad u građevini”, objasnio je ovaj preduzetnik i ponudio svoj način rešavanja koji ima za zadatak da anulira ovu pojavu ili je barem ublaži: “Nama kao poslodavcima ostaje da stvorimo što zdraviju radnu klimu, da omogućimo napredovanje zaposlenih kroz sticanje novih znanja i veština i da se generalno trudimo da zaposleni budu zadovoljni. To ne znači samo finansijski podsticaj kroz stalno podizanje primanja jer znamo da postoji tačka kada rast primanja ne utiče više na zadovoljstvo zaposlenih, pa će i on na kraju svakako otići iz vašeg preduzeća”, zaključio je Majkić na kraju.

Foto: BETAPLAST / www.betaplast.rs
Foto: BETAPLAST / www.betaplast.rs

Kako je to bilo nekada u našoj zemlji?

Situacija sa radnicima u našoj, tada mnogo većoj zemlji, je pre samo pola veka bila drugačije organizovana. Kada pričamo o tom periodu, moramo preći sa kapitalizma koji je danas na snazi na periodu komunizma koji se kao takav bazirao na drugačijim državnim principima.  Radnici su, pogotovo građevinski, i tada odlazili u zapadne zemlje, ali taj broj je zaista bio zanemarljiv, jer je jednom armiraču, recimo, omogućena stipendija još za vreme školovanja, ali s obzirom da je školovanje bilo besplatno, ovo je bio iznos koji bi obezbedio sredstva nekome čiji roditelji nisu u mogućnosti da ga pošalju u neki drugi grad zbog određenog smera ili škole. Recimo da je iznos koji je država dala ovim učenicima bio do visine trećine plate radnika sa punim radnim vremenom i stalnim zaposlenjem.

* Novac je bio bespovratan, uz uslov da se učenik obaveže da će doći da radi u kompaniji koja ga je stipendirala i ostati u njoj najmanje dve godine (ovaj vremenski period bio je različit od firme do firme i negde je on bio duži). *

U ovom sistemu, za razliku od sadašnjeg, radnik u kojeg je uložen novac i znanje ostajao bi u toj kompaniji da privređuje i na taj način, uslovno rečeno, vraća dug prema istoj. Činjenica je, takođe, da radnici nisu imali potrebu ni da menjaju mesto na kojem rade, pa je najčešći slučaj bio da radnik još pri kraju školovanja dođe na jedno radno mesto i na njemu ostane sve dok ne ode u penziju.

Ipak, komunizam kao sistem, očito, nije bio održiv, pa su i radnici u građevisnkom sektoru ostavljeni da se prilagode novonastaloj situaciji u našoj zemlji, tzv, tranziciji. Tako je deo njih prešao u privatni sektor, a deo njih, sada se čini onaj veći, otišao je u neku drugu zemlju u kojoj je za svoje iskustvo dobijao veću platu i, na kraju, i veću penziju iz zemlje u kojoj je ostvario prava na istu svojim angažovanjem u nekoj od građevinskih firmi.

* Ne smemo zanemariti ni rapidan napredak tehnologije u kojem sve češće mašine zamenjuju rad ljudi, ali i jak menadžment koji već ima ustaljenu šemu poslovanja na koju se radnik mora prilagoditi kako bi ostao i bio koristan u tom sistemu. *

Takođe, trend je sada drugačiji. Ljudi češće menjaju poslove, pogotovo onda kada i drugi supružnik radi, pa to ostavlja prostora da se ljudi pozicioniraju i koriste svoj pun kapacitet koji može biti nagrađen i rangiran. Možemo, bez bojazni da ćemo pogrešiti, reći da danas postoje veće šanse za napredak jer kompanije već i same koriste svoje ljudske resurse kako bi povećale produktivnost radnika, ali i pozicionirali ih na mesta menadžera i tako iskoristili organizacione sposobnosti koje neki pojedinac evidentno ima. Ovo nije bio slučaj u komunističkom uređenju države koji se bazirao na postulatu jednakosti više nego na individualnoj sposobnosti pojedinačnog radnika.

Foto: BETAPLAST / www.betaplast.rs
Foto: BETAPLAST / www.betaplast.rs

Kako pomoći privrednicima?

Pitanje je naravno kako rešiti problem odlaska radnika u jednom sistemu koji, koliko god da radi na sebi, prosto ne može da parira ekonomijama koji su odavno prošle i period tranzicije koji je doneo i ekonomsku nestabilnost i samim tim nepoverenje stranih investitora. Jasno je da radnik na građevini u Srbiji ne može imati visoku dnevnicu kao što bi za taj posao imao u Nemačkoj, što rezultira odlaskom kako mlađih ljudi koji tek treba da se ostvare kao roditelji, tako i onih starijih koji shvataju da drugačije neće moći da omoguće lagodan život i školovanje koje bi želeli za svoje potomke. Tu je, kao što smo rekli i problem školovanja, odnosno neprilagođenost smerova u školama i fakultetima potrebama privrednika.

Dakle, situacija u kompanijama iz bilo kojeg polja građevinartsva je takva da nam se spočitava konstantan nedostatak edukovanih ljudi iz pojedinih oblasti iz ove sfere. Zbog ovoga kompanije nisu dobijale „gotove radnike“ iz prostog razloga što u nekim poljima nije ni moguće steći konkretno znanje na fakultetu, već je isto moralo biti stečeno u samim kompanijama što oduzima vreme i utiče na produktivnost i ne znači da će radnik sa novostečenim znanjem ostati u matičnoj firmi i odbiti bolju ponudu koju može zbog tog znanja da dobije.

Zbog ovoga smo skloni da pohvalimo bilo koju promenu na bolje u ovom smislu. Naime, od ove školske godine srednjoškolci u Srbiji imaju priliku da se opredele i za nove obrazovne profile u oblasti građevinarstva i to za operatera za osnovne građevinske radove i rukovaoca građevinskom mehanizacijom. Ovi profili koji pružaju šansu u sve brže rastućem sektoru građevinarstva razvijeni su uz podršku projekta „Razvoj dualnog obrazovanja u Srbiji“ koji zajednički realizuju Privredna komora Srbije zajedno sa Privrednom komorom Austrije, Nemačko-srpskim privrednim komorama AHK i Zavod za unapređivanje obrazovanja i vaspitanja, uz finansijsku podršku Austrijske razvojne agencije. Priliku da se školuju po novom modelu, i za profile koji se smatraju najperspektivnijim u ovoj oblasti, za početak, dobili su učenici u četiri grada u zemlji: operater za osnovne građevinske radove nalazi se u ponudi škola u Beogradu, Novom Sadu, Subotici i Vlasotincu, a rukovalac građevinskom mehanizacijom u školama u Beogradu i Vlasotincu.

Ovi smerovi neće sprečiti mlade da odlaze iz zemlje, ali će svakako omogućiti privrednicima da zapošljavaju stručne ljude, a svršene srednjoškolce će edukovati za posao koji je zaista tražen i odgovara potražnji na terenu.

Najnoviji podaci na državnom nivou govore da se mora ozbiljno poraditi na edukaciji i ostanku naših građevinaca u Srbiji. Naime, građevinska industrija je svetla tačka u srpskoj privredi ove godine i u drugom tromesečju i beleži se međugodišnji rast od čak 22 odsto prema proceni Narodne banke Srbije. I podaci Republičkog zavoda za statistiku pokazuju da je u tekućim cenama rast u drugom tromesečju iznosio 22 odsto, a u prvom polugodištu 15,4 odsto u odnosu na isti period prethodne godine. Kako su naveli u NBS građevinarstvo uz uslužni sektor koji je porastao za četiri odsto je doprineo da rast BDP-a od aprila do juna bude za 3,1 odsto veći nego u istom periodu lane. Ovo bi trebalo da nam bude vodilja za nove zakone, olakšice i benificije koje bi omogućile dalji razvoj građevinske industrije jer ono što je obeleženo kao zlatno ne sme izgubiti sjaj. Kada je već u stanju da zasija.

Autor teksta: Mirjana Makarin Plavšić, novinar