Staklo je drevni građevinski materijal koji svakodnevno omogućava prodor svetlosti u objekat. Nekada je staklo korišćeno isključivo za zastakljivanje prozora a danas postoje primeri konstrukcija izgrađenih od stakla u potpunosti. Pored tradicionalne nekonstruktivne primene u građevinarstvu, staklo se sve češće koristi za izradu nosećih elemenata. Poštovanjem propisa u oblasti energetske efikasnosti zgrada, primenjuju se specijalna stakala visokih performansi. Adekvatan odabir stakla u velikoj meri poboljšava energetsku efikasnost zgrade.
Kako bi smanjili težinu stakla, a povećali njegovu izdržljivost, kompanija Pulp Studio iz Los Anđelesa je razvila način da žarene ili kaljene neprozirne staklene table laminira na saćasto jezgro od aluminijuma. Laminirani kompozit može biti mehanički okačen sa elementom na podkonstrukciju ili direktno zalepljen bez nosećih elemenata. Može se koristiti za oblaganje u enterijeru i eksterijeru, na fasadama, plafonima, zidovima itd.
Podela arhitektonskog stakla
Arhihtektonsko staklo može biti različitog oblika i kombinacija. Osobine stakla zavise od: hemijskog sastava, postupka dobijanja, načina prerade i postupaka dodatne obrade. U zavisnosti od hemijskog sastava staklo može biti krečno i olovno. Krečno staklo ili obično, ima primarni značaj u arhitektonskoj primeni. Osnovna sirovina od koje se proizvodi je kvarcni pesak. Olovno staklo ili kristalno, dobija se kada se krečnjak zameni olovnim oksidom.
Karakteristike arhitektonskog stakla
Za primenu stakla u arhitekturi značajne su fizičke osobine stakla koja se ne menjaju, koje materijal karakterišu bez obzira na količinu i oblik. Za arhitekturu je propuštanje svetlosti od velikog značaja ako se uzme značaj svetlosti kao fenomena za percepciju u prostoru. Optičke osobine su karakteristike materijala u odnosu na optičko elektromagnetno zračenje, koje zavise od vrste stakla. Kod stakla i transparentnih materijala, fotoni u vidljivom delu spektra se ne apsorbuju. Kada svetlost padne na obično ravno nezaprljano staklo debljine 6mm, jedan deo se reflektuje, drugi deo apsorbuje, a preostali propušta.
Prilikom izbora vrste stakla za elemente konstrukcije mora se voditi računa o njegovoj otpornosti na temperaturne šokove. Termički šok nastaje usled nagle promene temperature prilikom nastanka ili gašenja požara. Obično staklo spada u nezapaljive materijale. Prilikom požara brzo puca usled termičkog šoka i ne može se smatrati protivpožarnim materijalom. Međutim, primenom borosilikatnog i višeslojnog stakla sa međuslojevima otpornim na visoke temperature, ponašanje stakla u požaru je značajno izmenjeno. Velika gustina stakla povoljno se odražava na akustičke osobine, ali uzimajući u obzir malu debljinu, vrednosti su nezadovoljavajuće.
U arhitekturi je često poželjna što veća veličina stakla zbog smanjenja broja veza tako i iz estetskih razloga. Najočiglednija prednost stakla je jednostavna hemijska struktura i transparentnost materijala. Za konstruktivnu primenu stakla u arhitekturi od najvećeg značaja su mehaničke osobine stakla i ponašanje u uslovima požara. Staklo je krt materijal i problemi čvrstoće običnog stakla i slabe otpornosti pod dejstvom zatežućih sila uzrok su brzog loma. Pored dobre i poželjne transmisije svetlosti, staklo ima probleme sa provodljivošću toplote.
