U vremenima kada brzina briše detalje, a funkcija guta estetiku, jedan Instagram profil nežno podseća da se čudo može kriti u dovratku, u mesingu kvake, u staklenom panelu obasjanom jutarnjom svetlošću.
Polina Kabakova, poreklom iz Rusije, već dve godine posmatra Beograd kroz prizmu njegovih vrata – doslovno. Njena stranica @beodoors postala je tiha senzacija, oda urbanim fragmentima koje su mnogi prestali da primećuju. U intervjuu za časopis „Prozori+Vrata” Polina deli svoju fascinaciju beogradskim ulazima, emocijama koje ih prate, i suptilnu misiju očuvanja nasleđa kroz svakodnevnu pažnju.
Za početak, recite nam nešto više o sebi i kako je Vaša fascinacija beogradskim vratima počela?
Zovem se Polina. Preselila sam se iz Rusije u Beograd pre dve godine i veoma brzo sam se zaljubila u ovaj grad.
U početku sam samo šetala, otkrivala različite krajeve i fotografisala telefonom. Vremenom sam, pregledom galerije na svom telefonu, shvatila da najčešće slikam – vrata.
Možda Vas zanima:
intervju: Modelart Arhitekti – Balans kao preduslov funkcionalnog prostora
intervju: Radmila Marković Vavrin M.Arch – Kako arhitekta bira prozore i vrata?
Intervju: Pouzdan brend za izradu prozora i vrataNesvesno i bez nekog inicijalnog plana, počela sam da stvaram kolekciju. Tako je rođena ideja za @beodoors. Ono što je počelo kao obična navika, postalo je poseban način gledanja na grad. Kroz ta vrata otkrila sam ne samo arhitektonske stilove, već i sporiji, pažljiviji odnos prema prostoru i stvarnosti Beograda.
Kako je nastao profil @beodoors i da li ste očekivali toliku pažnju?
Profil sam napravila da bih organizovala svoju rastuću kolekciju fotografija vrata. U početku je to bio lični arhiv, ne javni projekat. Nisam očekivala da će privući pažnju. Samo sam želela sve slike na jednom mestu, sa adresama i ličnim beleškama. Ali ljudi su počeli da otkrivaju profil. Mnogi su mi pisali kako ranije nisu ni primećivali koliko su vrata Beograda lepa, dok ih nisu videli na @beodoors.
Takve poruke su me ohrabrile i učinile da shvatim – ovo nije više samo moje i da ima i drugih koji su jednako zainteresovani i zaintrigirani beogradskim vratima.
Mnogi vrata vide samo kao funkcionalan element, a Vi ste ih pretvorili u pripovedače. Šta su vrata za Vas – simbolično, estetski, emotivno?
Vrata su za mene oduvek bila više od građevinskog elementa. Filozofski gledano, ona su simbol mogućnosti i prelaza. Trenutak pre nego što nešto novo počne. Mogu da vode u drugi svet, u skrivenu priču ili u neočekivano otkriće.
Često kažem prijateljima: ako vidiš lepa vrata, ne boj se – samo ih otvori, daj šansu toj prilici.
Možda su otključana, i iza njih se krije nešto zadivljujuće. Meni se to desilo mnogo puta. Neka od najlepših vrata sam pronašla tako – vođena znatiželjom.
Na emotivnom nivou, vrata su spoj misterije i poziva: nešto što skriva, ali i obećava pristup. Posebno u Beogradu, gde fasade mogu biti skromne, jedna otvorena vrata mogu otkriti svetlost, boje, istoriju i majstorstvo. Taj kontrast me najviše fascinira.
Beograd ponekad ne pokazuje nežnost prema svom arhitektonskom nasleđu. Kako birate vrata koja ćete prikazati i da li Vas njihovo stanje nekad rastuži?
Birajući vrata, tražim arhitektonsku vrednost, ručni rad i detalje koji ih izdvajaju. Ne želim da profil postane samo puki katalog – cilj mi je da pokažem kvalitet koji Beograd još uvek poseduje.
Naravno, ima izazova. Grafiti su jedan od najvećih problema. Trudim se da ne postavljam vrata koja su uništena natpisima. Na sreću, mnoga istorijska vrata su još uvek u dobrom stanju i pokušavam baš ta da istaknem – ona zbog kojih Beograd može biti ponosan.
Ali, ima i tužnih momenata. Ljudi mi često pišu o zamenjenim originalnim vratima – novim aluminijumskim bez duše. Nekada odem do zgrade zbog vrata koje sam želela da vidim, a ona su već nestala. Tada zaista osećam tugu.
Ipak, pronašla sam i primere pažljive restauracije. Oni me ohrabruju. Postoji nada da će ljudi sve više uviđati koliko je važno očuvati identitet Beograda.
Koji period u beogradskoj arhitekturi, po Vašem mišljenju, ima najlepša ili najvrednija ulazna vrata?
Lično volim rezbarena drvena vrata iz kasnog 19. veka, poput onih koja možete videti na zgradi Narodne banke. Imaju toliko karaktera i umešnosti u izradi. Takođe me fascinira način na koji je Beograd interpretirao modernizam u međuratnom periodu. Beogradski modernizam je apsolutno jedinstven i ima svoj sopstveni jezik, posebno kada je u pitanju dizajn ulaza. Dakle, za mene su ova dva perioda najimpresivnija: elegancija ranih drvenih vrata i hrabrost modernističke geometrije.
Imate li omiljeni primer vrata u Beogradu i zašto su Vam baš ta vrata posebna?
Vrata na adresi Svetog Save 36 i dalje su mi omiljena. Do sada me ništa nije više impresioniralo.
Neko je jednom komentarisao moju fotografiju tih vrata rekavši da izgledaju kao „portal u raj“ i potpuno se slažem s tim. Taj beli ulaz sa razigranim baroknim detaljima zaista deluje kao prolaz u neki drugi svet. Ne izgledaju kao obična vrata, više liče na nešto magično što vodi daleko izvan svakodnevice.
Koliko su Vam važni zanat i umeće izrade kada govorimo o ulaznim portalima? Primećujete li razliku između industrijskih i ručno rađenih vrata?
Definitivno primećujem razliku između masovno proizvedenih i ručno rađenih vrata. Nije samo stvar u starosti, već u nameri. Ručno rađena vrata, bilo da su stara ili nova, obično imaju više ličnog izraza i pažnje prema detaljima. Može se osetiti da je neko radio na njima s ljubavlju i pažnjom.
Danas ručni rad i dalje postoji, ali je redak, jer se većina ljudi i investitora fokusira na praktičnost, cenu i brzinu. To je razumljivo, ali takođe znači da sve ređe viđamo individualnost u dizajnu. Zato toliko cenim zanatsku izradu – ona dodaje ljudsku dimenziju koja vrata čini ne samo funkcionalnim objektom.
Kroz svoj rad svesni ste i važnosti materijala. Koji su Vam materijali i dekorativni elementi najzanimljiviji kada govorimo o vratima?
Zaista volim staklena vrata. Pre svega, ona čine ulaz svetlijim i otvorenijim. Prirodna svetlost ulazi unutra, i ceo prostor deluje prijatnije i gostoljubivije.
Ali postoji i ličniji, možda neočekivan razlog. Staklena vrata u stambenim zgradama često znače da je grad siguran. U Rusiji tokom devedesetih, na primer, većina istorijskih vrata sa staklenim panelima zamenjena je teškim, punim metalnim vratima. Ljudi su to činili iz nužde – jer bi staklo bilo polomljeno, a uljezi bi ulazili.
Zato za mene staklena vrata nisu samo znak dobrog ukusa u arhitekturi, već i pokazatelj da je to mesto gde se ljudi osećaju bezbedno. To dodaje potpuno drugačiju emocionalnu dimenziju nečemu što bi se inače smatralo isključivo dekoracijom.
Da li ste istraživali ili dokumentovali ko su bili zanatlije ili firme koje su pravile najlepša vrata u Beogradu?
Da, naišla sam na nekoliko pomena majstora koji su pravili vrata dok sam radila istraživanje.
Nekoliko puta sam pokušala da saznam više o vratima koja su izgledala isto ili su imala vrlo sličan stil. Bila sam radoznala da li su potekla iz iste radionice ili firme.
Ali često je teško pronaći detaljne informacije, čak i o arhitektama određenih zgrada – a kamoli o majstorima koji su radili enterijere ili drvodeljske radove. Tako da, kada naiđem na takve podatke, to je obično slučajno. Nažalost, u većini slučajeva takve informacije su izgubljene ili nikada nisu bile adekvatno dokumentovane.
Iza svakih vrata krije se neki prostor. Da li Vas takođe zanima ono što je iza – ulazni holovi, stepeništa, predvorja?
Apsolutno! Uvek me zanima šta se krije iza vrata. Do sada sam razvila neku vrstu instinkta i često mogu da naslutim već na osnovu samih vrata da li unutra postoji nešto posebno. Obožavam taj trenutak kada nežno gurnete vrata, ne znajući šta vas čeka, a nađete se u prelepom holu ili stepeništu. To je kao da otkrivate skriveni svet – taj osećaj iznenađenja nikada ne dosadi.
Vremenom sam počela da skupljam i male kolekcije fotografija podnih i zidnih pločica i stepeništa.
Beograd je sačuvao iznenađujuće mnogo starih keramičkih pločica. Neverovatno su lepe i raznovrsne. A ograde na stepeništima često su pune karaktera. Neke su jednostavne, ali druge su divno ukrašene i neobične. Trenutno te detalje objavljujem zajedno s glavnim vratima, ali možda ću jednog dana napraviti posebne kolekcije samo za njih. Ima toliko arhitektonske lepote u delovima koje ljudi retko primećuju.
Kroz svoje objave često nas podsećate na važnost očuvanja. Imate li primere dobre prakse – vrata koja su uspešno restaurirana i vraćena u život?
Rekla bih da se mnogi ljudi u Beogradu dobro brinu o svojim zgradama. I ponekad je najbolji oblik očuvanja – jednostavno ne uništiti ono što već postoji. Iskreno sam zahvalna ljudima u Beogradu zbog ovog poštovanja prema svojim domovima. Oseća se da mnogi stanari cene karakter i istoriju zgrada u kojima žive – i to čini veliku razliku.
Jedan primer koji mi je nedavno privukao pažnju je ponovno otvaranje Hotela Bristol. Ulazna vrata su zadivljujuća. Nisam sigurna da li su restaurirana ili samo pažljivo očuvana, ali u svakom slučaju izgledaju fantastično i pokazuju koliko karaktera se može sačuvati kada se nešto tretira s pažnjom.
Koliko su, po Vašem mišljenju, građani i institucije svesni vrednosti ovih elemenata gradskog nasleđa?
Upoznala sam neke stanare koji su rado pričali o svojim zgradama, pozvali me unutra i sa ponosom delili ono što znaju. Uvek je bilo jasno da zaista cene svoje domove i ponosni su što su deo te istorije.
Takođe vidim da ljudi često pokušavaju da zaštite to nasleđe i da podignu svest o važnosti očuvanja originalnih vrata. Reaguju kada je nešto ugroženo. Ali čini se da ti napori ne uspevaju uvek.
Građani su svakako svesni, i postoji snažna emotivna veza s tim zgradama. Samo se nadam da će institucije početi pažljivije da slušaju i podrže one koji pokušavaju da sačuvaju ono što Beograd čini posebnim.
Takođe organizujete vođene ture kroz grad. Kako ljudi reaguju kada im skrenete pažnju na vrata – da li su iznenađeni što ih ranije nisu primećivali?
Ne vodim ture lično, ali sam napravila nekoliko besplatnih online vodiča koje ljudi mogu koristiti za samostalno istraživanje grada. Ti vodiči su fokusirani baš na lepe ulaze, tako da su vrata zapravo glavna tačka interesa.
Primetila sam da vrata postaju zanimljiva mnogima čim počnu da obraćaju pažnju. Fotogenična su, često prelepo dizajnirana i ponekad dolaze sa pričom. Ljudi obično prolaze pored njih ne primećujući ih, a skoro niko ne zna šta se krije iza. To je upravo ono što pokušavam da promenim svojim profilom i vodičima.
Ponekad mi pratioci šalju fotografije i poruke nakon svojih šetnji, a njihove reakcije su pune oduševljenja. Drago mi je što mogu da im pomognem da otkriju drugačiju stranu Beograda – onu koja je skrivena pred očima.
Da li je za Vas ovo više lični projekat ljubavi prema Beogradu, ili ste ga s vremenom doživeli kao misiju?
Na početku je to svakako bila lična kolekcija – nešto što sam pravila za sebe. Ali s vremenom sam počela da ulažem sve više energije u projekat. Počela sam da radim dublja istraživanja, da delim duže priče i da se više uključujem u kulturni kontekst Beograda.
Takođe se osećam povezanije sa srpskim društvom. A pošto zaista uživam da živim ovde, želela bih da dam i nešto zauzvrat. Zato planiram da proširim istraživački i edukativni aspekt @beodoors.
U budućnosti bih volela da projekat prenesem i kroz drugačije delovanje i da doprinesem na praktičniji način – na primer, pomažući u očuvanju ili restauraciji istorijskih vrata. To bi bio značajan sledeći korak za mene.
I za kraj – šta bi Beograd, po Vašem mišljenju, mogao da nauči iz svoje prošlosti ako pogleda kroz svoja vrata?
Verujem da je Beograd jedan od najotpornijih gradova na svetu. Prošao je kroz mnoge teške i bolne periode, a ipak je sve to nosio sa neverovatnim dostojanstvom. Ono što ima dubok uticaj na mene jeste činjenica da su, uprkos svemu, ljudi i dalje brinuli o svojim domovima i svom nasleđu.
Čuvali su ono što su mogli, štitili ono što je bilo važno – i taj duh se i dalje oseća danas u detaljima: u vratima, pločicama, dvorištima. Nadam se da Beograd nikada više neće prolaziti kroz takve teškoće. I želim njegovim stanovnicima da nastave da vole i brinu o svojim domovima, jer upravo ta tiha pažnja održava istoriju grada živom.
