Imali smo čast da razgovaramo sa osnivačem kompanije Ljubenković d.o.o. Aleksandrom Ljubenkovićem, koji je sa urednikom našeg časopisa, Predragom Rađenom, podelio priču o ličnom ali i poslovnom putu koji su na neki način međusobno neodvojivi.
Ovaj razgovor je mnogo više od običnog intervjua – on je životna priča jednog čoveka koji je krenuo od nule i koji je zahvaljujući svom trudu i posvećenošću improvizovanu radionicu pretvorio u kompaniju koja sada broji oko 300 radnika. Ovo je priča o čoveku koji je u maloj garaži sanjao velike snove. Iza njega stoji iskustvo od 25 godina, a to je period u kome se tržište nemilosrdno menjalo iz dana u dan i na kome su opstali samo oni koji su bili spremni na promene i konstantno prilagođavanje.
U nastavku teksta možete da pročitate o Aleksandrovom poslovnom putu od pronalaska posla preko oglasa u novinama, pa sve do stvaranja kompanije koja sarađuje sa najvećim svetskim proizvođačima stolarije i nastavlja iz godine u godinu da pomera granice.
Da li možete da ispričate kako je izgledao Vaš put, kako ste došli na ideju da otvorite firmu koja se bavi proizvodnjom roletni?
Moj put počinje takoreći od malih nogu, naime, otac se bavio montiranjem roletni, a ja sam još kao srednjoškolac išao sa njim na teren i pomagao mu. Dakle ja sam u ovom poslu već 25 godina, drugim rečima, od svoje 15. godine. Naime, moj pokojni otac se bavio montažom roletni, ali u to vreme je dolaženje do posla išlo malo drugačijom putanjom. On bi dao oglas u tadašnji dnevni list „Politika“ i čekao da ga neko pozove da im promeni roletnu, gurtnu na roletni… Bilo je to vreme kada su ljudi imali drvenu stolariju te su sve te elemente obično menjali kada bi je lakirali.
Možda Vas zanima:
Posao je funkcionisao tako što bi me otac sačekao posle škole ukoliko sam prepodnevna smena, te bismo zajedno otišli na teren, a ja bih mu tamo pomagao. U slučaju da sam poslepodnevna smena išli bismo pre škole na teren. Moja uloga na terenu je bila da mu dodam roletnu ili bušilicu, a sa nama je obično bio i njegov prijatelj Zdravko koji je i dalje u poslu.
Kada je došlo do prekretnice u tom načinu poslovanja?
Ovaj način poslovanja je funkcionisao sve do 2004. godine, kada se desila ozbiljna prekretnica – moj otac je preminuo. Iza njega smo ostali sestra, majka i ja i praktično smo živeli na „granici preživljavanja“.
A onda sam sa 19 godina odlučio da prijavim na služenje vojnog roka koje me svakako čekalo. Vojni rok sam služio na Topčideru. Prema prvobitnom planu sam trebao da služim devet meseci, ali je taj rok skraćen na šest meseci posle zakletve. Nakon vojske sam morao da se zaposlim, i posao sam pronašao u „branši“ – istovarao sam kamione sa prozorskim profilima i to sam radio oko šest meseci.
Kada odlučujete da je vreme za promene i vraćate se očevom zanatu?
Shvatio sam brzo da je vreme za neke promene i razmišljao sam šta je to što bih trebao da radim. A onda sam shvatio da me je otac naučio osnovama zanata i da znam da postavljam roletne, gurtne, venecijanere…
Tada odlučujem da probam preko „Halo oglasa“, tako je sve i krenulo, počeo sam da odgovaram na pozive i idem na teren. U početku nisam zarađivao mnogo, ali sam znao da moram da nastavim da radim i da se borim.
U posao sam ulazio postepeno, na početku su to bili venecijaneri i gurtne jer su oni bili nekako lakši, a opet si morao da imaš neko iskustvo sa bušenjem stolarije a da je ne uništiš ljudima. Imao sam i pomoć, prijatelj Miloš je išao sa mnom na teren i to mi je dosta značilo. Tako smo radili od neke 2006. lokalno i na osnovu preporuka, pa sve do 2009. godine kada je počela ekspanzija PVC stolarije.
Šta je za Vas i Vaše poslovanje značila pojava PVC stolarije na tržištu?
Pojava PVC stolarije na tržištu je donela velike promene. Naime, oni koji imaju drvenu stolariju odlučuju da je menjaju jer održavanje iste više nije opcija za njih, a ja tada na neki način „ispadam“ iz priče. Drugim rečima, proizvođači stolarije uz prozore sada nude i roletne, te ja ljudima više nisam potreban i pozivi prestaju da stižu. Tada shvatam da je vreme za neku promenu i odlučujem da se oprobam u proizvodnji roletna.
Proizvodnja je otpočela u mojoj garaži. Zajedno sa suprugom Bojanom počinjem da pravim roletne i komarnike po celu noć. Posao je polako počeo da napreduje i stvorila se potreba za proširenjem tima. Tada zapošljavam Davida, koji je sad već 17 godina uz mene. Čovek koji je od početka bio velika podrška i u koga imam poverenje i koga smatram članom porodice.
Kako je izgledao Vaš put u proizvodnji i kako ste dolazili do prvih klijenata?
Proizvodnjom smo počeli da se bavimo 2009. godine. A do klijenata smo dolazili preko oglasa – pronalazili smo proizvođače stolarije i nudili im naše roletne po konkurentnoj ceni. Moja supruga, Bojanaje takođe istraživala oglase, zvala potencijalne klijente, a onda bismo zajedno išli u firme i nudili svoju ponudu. Snalazili smo se i dovijali na sve načine, a posao je polako počeo da se širi.
Moj život u tom periodu je izgledao tako što ujutru čim ustanem počnem da pravim roletne, a onda ih spakujem i vozim za Ljig. Znao sam da stanem na Ibarskoj magistrali i odspavam pa da nastavim da isporučim roletne.
Pratili smo tržište, ne mogu da kažem da nije bilo teško – bilo je, i dalje je, ali bitno je da čovek nauči da rešava probleme svakodnevno a ne da beži od njih. Od tada do sada smo dosta napredovali. Proširili smo proizvodnju u Bosni i Hercegovini, otvorili firmu u Hrvatskoj za prodaju proizvoda, a u Srbiji otvaramo veliki pogon za plastifikaciju, kao i pogon za proizvodnju stolarije. Ljubenković grupacija sada broji negde oko 300 zaposlenih i to nije broj na kom planiramo da stanemo.
Kada je krenula ekspanzija poslovanja, kada ste odlučili da je vreme za veći poslovni prostor?
Ekspanzija se nije desila odmah, to je išlo postepeno kroz godine, 2014. počinjem da razmišljam o kupovini prostora na kome bih mogao da izgradim halu. Tu ideju realizujem 2018. godine kada kupujem oko 60 ari zemljišta, ali gradnja ne kreće odmah. Kroz godinu dana uspeli smo da kupimo i okolno zemljište kako bismo imali veću površinu za izgradnju. Sada imamo oko 2,5 hektara na kome je oko 7000 m² poslovnog prostora u koji spadaju kancelarije, proizvodni pogoni, pogoni za plastifikaciju…
Tu je i Evrometal, stara renovirana firma iz Petrovca na Mlavi, koja je uvek bila prepoznata i važila za kvalitet, i sa kojom smo sticajem okolnosti dugo radili sa roletnama. A kada je kod njih došlo do smene generacija, mi smo se našli tu u pravom trenutku, te smo odlučili da uđemo i u taj deo posla – kupili smo savremene obradne centre i sve podigli na novi nivo…
Sada počinjemo da radimo Profine, Kömmerling i Gealan, a od aluminijumske stolarije imaćemo Alumil, Akpu i Aluris iz Niša.
Ali generalno, naš sistem je samo proizvodnja, kao i sa roletnama, mi ne poslujemo sa fizičkim licima. Želimo našim kupcima da ponudimo dobru uslugu, dobar proizvod, da sve izvedemo i donesemo na montažu u radionicu i da oni nemaju nikakve dodatne komplikacije.
Sada ste se proširili i na područje Kozarske Dubice, zašto je izbor pao baš na ovu lokaciju?
Što se tiče Kozarske Dubice, tamo smo još pre dve godine kupili oko 2,2 hektara zemljišta, a na oko 1000 m² smo oformili proizvodnju. Grejs period je trajao oko godinu dana, ali sada tamo imamo 23 zaposlena radnika. Lokacija je bila strateška odluka – radimo u Bosni i Hercegovini te nam je ova lokacija odgovarala zbog male udaljenosti od granice, svega 15 km. Takođe i Zagreb nam je odatle na udaljenosti od nekih 100 km.
Prvobitni plan je bio da se bavimo tržištem Bosne i Hercegovine, a kada se ekipa obuči da se tu proizvodi i za tržište Hrvatske.
Da li ste zadovoljni kako su Vas tržišta Bosne i Hercegovine i Hrvatske prihvatila i reagovala na Vas, da li ste sada prepoznatljivi?
Mi smo u Bosni i Hercegovini prisutni od 2017. godine, ali sada je prisutnost značajno porasla zbog proizvodnje koju smo tamo otvorili, te smo više operativni. Što se tiče Hrvatske, tamo smo svega tri godine. Kako to obično biva, prva godina je prošla sa značajnim troškovima, druga sa nešto manjim, ali treća je krenula uzlaznom putanjom. Ljudi nas prepoznaju, a tome je doprinela i prisutnost u hrvatskom izdanju časopisa „Prozori+Vrata“. I tamo smo proširili tim, sada imamo četvoro ljudi koji rade na prodaji i obilaze tržišta Istre, Dalmacije i Zapadne Slavonije što nam je zasad ciljna grupa. Ljudi prepoznaju kvalitet, odgovornost, konkurentnost na tržištu, prepoznaju naš brend i referencu koju gradimo poslednjih 20 godina.
Kada pogledate unazad iz ove perspektive šta je bilo najteže u poslovanju?
Biću iskren, nije meni ništa bilo teško. Meni novac nikad nije bio na prvom mestu, nego poslovni uspeh. Ja kad sam krenuo, firma iz kraja je radila 50 roletni dnevno a ja svega od pet do deset, tada sam razmišljao kako bih voleo da mogu da uradim 50 roletni. A onda sam jednog dana i uradio tih 50 roletni, ali ambicije su rasle – počeo sam da želim i 150 i 200. Kada sam i to ostvario, poželeo sam da budem najveći proizvođač na Balkanu bez lažne skromnosti. I težim ka tome.
Svaki dan je težak, stalno prolazimo kroz neke krize, kako na privatnom tako i na globalnom planu, susrećemo se sa izazovima, ali ne odustajemo. Uvek mi kao motivacija služe firme koje na tržištu postoje 60, 70 godina i svest da ni njima svaka godina nije bila laka. Ali ako mene pitate i dobro je što ne ide lako, jer život daje izazove koji nas jačaju i koji ne daju da se uspavamo, zato ja ustajem ujutru u 2:20h da budem na nivou zadatka svaki dan.
Koji Vam je sad dnevni prosek proizvodnje i da li je izazov u današnje vreme pronaći kvalitetnu radnu snagu?
Nama je prosek proizvodnje u sezoni između 900 i 1000 roletni dnevno, a radimo u dve smene po osam sati. Što se tiče radne snage, imamo oko 50 radnika iz Indije i Nepala. Ipak, najbitniji je profil radnika, imamo one koji su sa nama preko 15 godina, koji su doslovno kopali kanale oko firme a koji su ostali, poštuju, i najvažnije od svega lojalni su – takvi sa moje strane imaju ogromno poštovanje.
Ali na kraju dana čovek je čovek, ne dođe svako na posao raspoložen, ne odgovaraju svima isti uslovi… Stoga kada smo radili na proširivanju, ono što nismo mogli da nađemo kod domaćih radnika, našli smo kod stranih i doveli 50 Indijaca. Što se njih tiče, ja imam samo reči hvale, neki su tu i preko 5 godina. Imamo jednog Indijca koji je naučio i srpski jezik, bez problema čita naloge i sa mušterijama priča na srpskom.
Najbitnije je na kraju da u firmi vlada zdrava atmosfera. Normalno je da radnici dolaze i odlaze, da imaju svoje zahteve a ja se trudim da uvek izbalansiram i da se nađemo na sredini.
Iz Vaše perspektive kako se čini današnje tržište, da li je u poslednjih 15 godina više fokus na kvalitetnim materijalima, kvalitetnim proizvodima?
U poslednjih nekoliko godina, a naročito u poslednje četiri čini se da se dodatno probudila svest o kvalitetu stolarije. Jednostavno gledano, stolarija koja se radila pre, koja je bila „no name“ sada dolazi na naplatu, jer je ljudi menjaju za novu PVC ili ALU stolariju. Stoga kupci tome pristupaju ozbiljnije, raste svest da treba staviti kvalitetnu stolariju zbog svih benefita koje donosi a naročito energetske efikasnosti. Naravno od toga ne treba da odstupa ni kvalitet roletni.
Kako danas izgleda komunikacija sa kupcima, da li su svesni benefita kvalitetnog stakla i pravilne ugradnje?
Sve pomenuto je veoma važno, a čovek koji se bavi prodajom stolarije sve to treba da prezentuje na pravi način potencijalnim kupcima.
Naravno, komunikacija se poslednjih godina dosta promenila. Kupci su informisaniji, sve je dostupno na internetu, te imamo kupce koji dođu sa konkretnim zahtevima, što je veoma dobro. To nama dodatno olakšava posao, jer ne moramo da se bavimo „ubeđivanjem“. Naš zadatak je onda dosta jednostavniji, treba samo da mu svoje znanje o proizvodima prenesemo i potvrdimo njegov izbor.
Treba imati u vidu da ima svega na tržištu i da svako ima neki svoj sistem rada, svoje profile, roletne, ali generalno mislim da kupci imaju svest da im treba kvalitet. Ipak, odabir dobrog profila uz pravilnu ugradnju nikad ne može da omane.
Kada pogledate unazad svoj poslovni put, da li biste na njemu nešto promenili?
Biću iskren – ne bih. Čak i kada mi dođu oni teški trenuci i zapitam se zašto je sve ovo meni trebalo. Najbolje mi je bilo kada sam vozio žuti Kangoo i kad nas je bilo u timu svega šest i kada je sve bilo pod kontrolom – mada, ta mi se misao ne zadrži duže od 10 minuta.
Ali u suštini ja tako i funkcionišem, nema kod mene crno-belo, ja kada nešto hoću – idem ka tome, pa makar i glavom kroz zid, što se kaže „sam pao, sam se ubio“. Hvala Bogu pa nismo padali, napredujemo, borimo se, kupci su uz nas, kao i dobavljači, baš zato što stojimo iza jedne zdrave priče. Zbog toga ljudi žele da sarađuju sa nama, a i mi volimo da sarađujemo sa drugima, a naročito sa našim ljudima.
Gde vidite kompaniju Ljubenković za 10 godina?
Bez lažne skromnosti, vidim nas u još većoj proizvodnji roletni, da proizvodnju sa 1000 povećamo na 2000. Uvek mi je uzor bio Portos iz Poljske, kod kojih sam bio u poseti 2016/17. godine, a koji za 24 h u tri smene proizvodu 2500 roletni – ja bih voleo da radimo 3000, to je neki plan ka kome težimo. A pošto smo sada počeli da radimo i sa stolarijom, daću malo vremena da se uhodamo i da se ove godine posvetimo tome. Za sleću godinu ipak planiramo neku novu priču, koja je moglo bi se reći i megalomanska, a za 10 godina se vidimo na krovu Evrope. 😊
„Na kraju ovog razgovora možemo izvesti zaključak da Aleksandrov put nije bio ni malo lak, ali i da su veliki snovi sanjani u maloj garaži ostvarivi ako dovoljno verujete u njih. Za našu redakciju uvek je čast kada sarađujemo i razgovaramo sa ljudima koji na ovaj način dođu do uspeha. Jer upravo ovakve priče bude nadu da čoveka koji je spreman da radi i da se bori ne mogu da poljuljaju nedaće, i da će takav čovek uvek pronaći izlaz iz svake situacije, jer svemu pristupa sa srcem. Nas je Aleksandrova priča inspirisala i želimo da mu se zahvalimo što je sa nama podelio delić svoje životne priče koja će sigurno biti motivacija mnogima“, redakcija časopisa „Prozori+Vrata“
