DOOR – Reč koja krije tajne
Vrata nisu samo međa. Nikako. Prvi dokaz ove tvrdnje obitava u činjenici da smo postali svesna bića i kao ljudska rasa se definisali kada smo,konačno, ograđen prostor u koji smo bežali od vremenskih nepogoda, počeli da zatvaramo. Tada, u tom momentu, čovek je shvatio da mu je potrebno da se skloni, da ograniči nešto što je rezervisano samo za njega i njegovu porodicu ili pleme. Do danas, vrata imaju upravu tu svrhu, da se otvore kao i mi prema drugim ljudima sa kojima smo radi da delimo svoj život ili barem njegov deo ili, pak, da se zatvore i zaključaju kada nam treba tišina i zasluženi mir. I od svih stvari na svetu tehnike, telefona i društvenih mreža, koje nas otvoraju i ogoljavaju nam intimu, vrata su ostala naš izvor samoće koja ne moramo da otvaramo kada to ne želimo i niko nas za to neće kriviti.
Danas, uz ogroman izbor materijala i dezena, možemo izabrati čak i da li ćemo biti potpuno zatvoreni ili će nam vrata biti samo prividno zatvorena jednom polovinom kao holandska vrata ili potpuno zastakljena sa zastorima kada hoćemo da se osamimo. Možemo se baviti bojama vrata i izučavati šta koja boja govori o pojedinačnoj porodici i koja je idealna baš za nas. Vrata nas mogu definisati ili ukazati da li smo poklonici tradicionalnog ili modernog. Nekada vrata ili odsustvo vrata definišu našu kulturu ili čak vrlo jasno govore iz koje države potičemo i čime se u životu rukovodimo. Tako, u Japanu, nijedna kuća nije definisana ni zidovima ni vratima. Štaviše, u japanskom jeziku ne postoji reč koji tačno odgovara našoj reči “soba”. Pošto ne postoji fiksirana lokacija zidova, na prvi pogled se ne vidi čemu različiti prostori služe. Nema spavaćih ili dnevnih soba, trpezarija ili dečijih soba. Osobine prostora, osvetljenje i materijali dramatično se menjaju uspostavljanjem novog rasporeda zidova. Svakog trenutka japansku kuću je moguće iznova sagraditi i prilagoditi aktuelnim potrebama stanara. Znači, prostor kreiran pokretnim zidovima nema specifičnu funkciju po sebi, već samo „karakter” koji sugeriše tip korišćenja.
Ako ste ikad posetili gradić En Arbor u američkoj državi Mičigen, postoji mogućnost da ste propustili jednu od gradskih najunikatnijih znamenitosti. U pitanju je nešto veoma minijaturno, što ovaj grad čini jedinstvenim, vrata za vilenjake i vile. Misteriozna vratašca su se prvi put u javnosti pojavila 2005. godine na spoljnoj strani jedne kafeterije. Zatim je još nekoliko njih „iskočilo“ posle toga. Dakle, ljudi u ovom gradiću čvrsto veruju da su upravo vrata izvor čuda koja će se možda desiti.
Postoje i ljudi koji ne veruju u vrata, ne zato što ih smatraju beskorisnim, već da bi pokazali da imaju poverenje u druge ljude i da bi ispoštovali tradiciju u koju veruju. Pokušajte da zamislite selo koje je toliko sigurno da kuće u njemu nemaju ulazna vrata, prodavnice su uvek otključane, a stanovnici nikad nisu uplašeni za svoju bezbednost. Takvo selo postoji u indijskoj provinciji Maharaštra i zove se Šani Šingnapur. Stanovnici ovog sela smatraju da su potpuno zaštićeni zbog njihovog čvrstog verovanja u Šanija, boga Saturna, koji se smatra zaštitnikom sela.
Vrata su danas, sa tolikim brojem materijala, zajedno sa bravama i sistemima za bezbednost i stvar prestiža. Na neki način mogu ovo da razumem. Moj deda je svojevremeno, kao samo jedan od ljudi koji su otišli na zapad da rade, odlučio da se u jednom momentu vrati. U selu u kojem je živeo, pored svih kuća i različitih kapija zaista je bilo teško biti originalan i prepoznatljiv. Ipak, ovaj topao i specifičan čovek je uspeo. Naša kuća, zahvaljujući njemu, napravljena je da bi je svi zapamtili i to upravo zbog specifičnih ulaznih vrata. Naime, on je na ulaz u kuću ugradio velika, prostrana, staklena vrata kao u nekadašnjim apotekama. Na stranu što ona nisu bila najbolji izbor što se tiče grejanja, štaviše, lepili smo izolir traku na okvire da bismo barem malo ublažili hladnoću, ova vrata su ipak, sa ulice, delovala impozantno. I ne samo to. Ljudi koji su živeli u našoj ulici, naše komšije, kada bi objašnjavali nekome gde žive, naša kuća, odnosno vrata na istoj, bi bila smernica. Govorili bi, dakle, svima “Ej, znaš gde živim, znaš gde je ona kuća sa velikim staklenim vratima? E posle njih samo produži još sto metara”.
Da, po vratima su nas znali svi. Često sam, sedeći na terasi, viđala ljude koji siđu sa bicikla, često su i padali sa istog, da vide ta vrata. Posle mi je prijateljica iz komšiluka priznala da je uvek mislila kako iza tih vrata žive neki ljudi koji ni sa kim ne razgovaraju jer su previše važni. Nismo bili. Bili smo kao svaka porodica, nekada srećna, nekada manje srećna, ali ljudi od krvi i mesa, samo jedni od onih koji žive svoje dane najbolje što mogu.
Ali, eto, moj deda je dao mojoj porodici tu notu mističnosti i odbranio nas od “običnosti” samo jednim, jedinim vratima. Naravno, sada bih da mogu, mom dedi objasnila da je mogao i na drugi način da nas učini zapamtljivim. Opet vratima, ali nekim koja lepo izgledaju, a čuvaju od toplote ili hladnoće. Nekim koja imaju dobar ram, napravljena su od drveta ili čak od kombinacije drveta i čelika. Mogla bi to biti i aluminijumska, velika, prostana, a opet čitava zastakljena, ako mu je već staklo samo po sebi vuklo na “luksuz i sjaj”. Još jedno od rešenja, danas, bili bi stakleni paneli. Oni kombinuju funkcionalnost i estetiku stakla, dajući prostoru dinamičnost. I da, jasno je zašto stalno, ono jeste i uvek će biti jedan od najatraktivnijih građevinskih materijala, a krase ga i izuzetne osobine koje ga odvajaju od drugih materijala poput dugovečnosti, stvaranja prozračnosti i kreiranja vedrine i blistavosti, čak i u prostorijama u kojima je dnevna svetlost ograničena.
Što se stakla kao takvog tiče i njegove mogućnosti da postane komponenta ulaska/izlaska i ovde nam tehnologija i inovativnost ide na ruku. Tako je Kompanija Vitrocsa iz Švajcarske proizvela „TH+”, sistem, koji omogućava prozorima da se klizaju ili sakriju i omogućavaju im nesmetani pogled na eksterijer. Prozori klize po klizačima koji su ugrađeni u pod širine 10 milimetara koji je praktično neprimeatan. Kada prozor dođe do ugla, kotur prelazi na upravni klizač i prozor se zakošava. Ako se skrivač u zidu napravi, svi prozori se mogu odklizati do njega i omogućiti potpuno otvorenu sobu prema prirodi.
I ako možemo reći da je moj deda, stavljajući staklo u formu ulaznih vrata, bio ispred svog vremena. Zašto? Naučno je dokazan izuzetno pozitivan učinak sunčevog svetla na ljudski organizam. Velike staklene površine taj učinak znatno povećavaju i istovremeno stvaraju osećaj neposredne povezanosti sa prirodom, te se tako unapređuje kvalitet života. Istovremeno, tako se više iskorišćava i pasivna energija, a samim tim smanjuju i troškovi grejanja.
U potrazi za luksuzom i skretanje pažnje na sebe, stigosmo i do drvenih vrata. Mom dedi, akteru ove priče, ona su se, verovatno, učinila običnim jer, mislio je, taško je iz daljine napraviti razliku između najjednostavnijih i onih luksuznih. Međutim, uz svo poštovanje njegovih godina, ne bih rekla da je u pravu. Drvo se i održalo tolike godine jer vredi, pravi privid topline i deluje masivno i luksuzno. Kao što su ljudi primećivali moja porodična staklena vrata i zbog njih zastajali isped moje kuće, tako sam i ja, iz istih razloga, zastala ispred kuće jedne porodice u naselju pored mog grada. Tik uz reku, bračni par starijih sugrađana napravio je kućicu iz snova. Malu, komfornu, predivnu sa zelenim ulaznim vratima. Nekako su mi ona govorila sledeće: Da ljudi u njoj sigurno vole ljude, da su porodični tipovi, da su skloniji aktivnijem životu i da u njemu žive druželjubive jedinke koje svoj dom koriste za druženje i stvaranje uspomena. Jednom sam čak i videla naočitog, starijeg gospodina ispred vrata, očito vlasnika kuće, koji je delovao srećno dok je udisao vazduh pored reke, svestan da gledamo njegovu kuću i okrećemo se za njom, najviše upravo zbog upadljivo zelenih vrata.
Dakle, drvena vrata u zelenoj boji bi mogla biti znak raspoznavanja, pogotovo na ovim prostorima, gde se ljudi i dalje drže stare, proverene boje drveta ili se odlučuju za bela vrata jer ona “vuku” na čisto i svetlo, iako se ovim odabirom gubi svaka individualnost.
Dakle, moj predak, željan isticanja i pominjanja, mogao je svašta da uradi da ljudi iz našeg okruženja govore “Živim u ulici gde su ona velika aluminijumska, staklena, zelena …vrata”. On nije. Izabrao je varijantu koju je on mislio da treba. Nedovoljno informisan, tvrdoglav i nepokolebljiv ,uradio je baš ono što je on mislio da je najbolje. Ako ste i vi takvi, izrazite se vratima. Na sreću, 21. vek je bogat mogućnostima, a vaš izbor, danas, čak iako hoćete da vas po vratima znaju, ogroman je i šarolik… Možemo reći da nam je budućnost širom otvorila vrata
Piše: Mirjana Makarin-Plavšić, novinar
